Ури Авнери: Крсташи и ционисти

Илустрација преузета из Uses of The Crusades in the Israeli-Palestinian Conflict | The Crusades and Crusade Memory

Пре неколико дана сам био у Цезареји, седео у ресторану, гледао море. Сунчеви зраци су се поигравали са малим таласима и тајанственим рушевинама древног града иза мене. Било је топло, али не вруће, а ја сам размишљао о крсташима.

Цезареју је подигао краљ Ирод пре неких 2000 година. Име је добила по Иродовом римском господару Цезару Августу (Октавијан Август; лат. Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus). Још једном је постала важан град под крсташима, који су је утврдили. И управо та, крсташка, утврђења Цезареју сада чине туристичком атракцијом.

Крсташима сам био опседнут годинама, од тзв. Рата за независност, када сам прочитао једну књигу о крсташима и установио да су и они некада заузели исте оне положаје насупрот појаса Газе које је запосео мој батаљон. Крсташима је требало неколико деценија да освоје читав појас, који се тада протезао и на Ашкелон. Данас је у рукама муслимана.

После рата, о крсташима сам читао све чега сам стигао да се дохватим. И што сам више сазнавао, све су ме више фасцинирали. Толико, да сам, први и једини пут у животу, написао писмо неком аутору, а радило се о писцу најауторитативнијег дела за крсташки период Палестине, британском историчару Стивену Рансимену (Steven Runciman).

На моје изненађење, добио сам руком писани одговор, писмо у коме ме Рансимен позива да га посетим кад будем био у Лондону. Десило се да у Лондон одем неколико недеља касније, позвао сам га, инсистирао је да одмах дођем.

Као и готово сви борци против Британаца у Палестини, био сам англофил. Рансимен, типични британски аристократа, са обавезним уврнутим склоностима, био је врло пријатан човек.

Разговарали смо сатима и дискусију наставили када смо га супруга и ја касније посетили у древној шкотској тврђави на граници са Енглеском. Рахел, још већи англофил од мене, само што се није заљубила у Рансимена.

Разговарали смо о истој теми коју сам покренуо на почетку нашег првог сусрета: "Када сте писали књигу, да ли сте помишљали на сличности између крсташа и савремених циониста?"

"У ствари, једва да сам мислио о нечем другом. Књигу сам хтео да насловим 'Упутство за ционисте како да не буду крсташи'. Али ми не дадоше моји јеврејски пријатељи", уз смех је одговорио историчар.

И заиста, крсташки ратови су у Израелу табу. Нешто стручњака за тај период имамо, али и они избегавају да се оглашавају. За све оне године што сам их провео у школи, не чух ма и један једини пут да неко спомиње крсташке ратове.

Што звучи чудно, али није. Јер јеврејска историја је етноцентрична, а не географска. Почиње с нашим легендарним претком, Аврамом, и његовим разговорима с Богом, и наставља до слома Бар Кохбиног устанка против Римљана 136. године.

А тада наша историја напушта Палестину и почиње да шврћка по свету, обрађујући само "јеврејске догађаје", све до 1882. године, када су први ционисти установили пар насеља у отоманској Палестини.

Јер је Палестина у међувремену зврјала празна, тамо се ништа није дешавало.

Што израелска деца уче и данас дању.

Иако се много тога издешавало током 1746 "празних" година, више но у многим земљама, Палестином су царевале, једна за другом, Римска, Византијска, арапска, Отоманска и Британска империја, све до 1948. И крсташко краљевство је било важно поглавље, већ по природи својој.

Већина Израелаца би се згранула када бисте им рекли да су крсташи војевали и владали Палестином скоро 200 година - много дуже од циониста. То није била кратка, пролазна епизода.

Сличности између крсташа и циониста уочљиве су већ на први поглед. Оба покрета су довела велики број људи из Европе у Свету земљу. (Током првих пола века свог постојања, ционизам је у Палестину доводио само европске Јевреје.) Пошто су и покрет и људи дошли са Запада, локално муслиманско становништво је на насељенике гледало као на западног окупатора.

Ни крсташи ни ционисти нису имали ни један једини дан мира током читавог свог постојања. Вечни осећај војне опасности уобличио им је и историју, и културу, и карактер.

У реду, јесу крсташи имали нека примирја, пре свега са Сиријом, а и ми сада имамо два "мировна споразма", са Египтом и Јорданом. Али без икаквог стварног осећања мира и пријатељства с тим народима. Зато се пре може говорити о примирју но о миру.

Као и нама сада, крсташима су освајање олакшавале непрестане међусобне зађевице Арапа. Све док се на сцени није појавио велики Салах-а-Дин (Саладин), Курд иначе, да уједини Арапе и предводи их у у битци код Хатина коју су добили. После пораза, крсташи су се прегруписали и врзмали по Палестини још четири генерације.

Као крсташи што су, и ционисти себе сматрају мостобраном Запада у страној и непријатељској области. Ипак, крсташи су овде дошли као војска Запада, да поврате Брдо храма у Јерусалиму, док је, што се тиче ционизма, сам Теодор Херцл, оснивач покретра и творац "свете књиге" покрета Der Judenstaat ("Држава Јевреја") говорио да ћемо у Палсестини служити као претходница западне културе у борби против муслиманског варварства.

Успут буди речено, Свети град је и даље у жаришту борбе. Свакодневних борби. Примера ради, израелске власти су прошле недеље
дозволиле да двојица чланова Кнесета уђу на подручје Брда храма, због чега је, као небројено пута до сада, могло доћи до побуне и немира, али, на срећу, није.

Исто прошле недеље, министар правде или како је зовем "ђаво у облику прелепе жене", оптужила је Врховни суд да људска права ставља изнад "ционистичких вредности" (шта год то било). Ајелет Шакед је израдила и предлог закона по којем су "ционистичке вредности, законски, старије од "демократских вредности", имају приоритет.

Али сличност између крсташтва и ционизма је најуочљивија када је у питању мир.

За крсташе је мир био нешто незамисливо. Што је природно, јер читав им је подухват био заснован на идеји ослобађања Јерусалима и све Свете земље (Бог захтева!) од ислама, смртног непријатеља хришћанства. Чиме се, у самом старту, искључује сваки мир са Божјим непријатељима, муслиманима.

Ционисти вазда причају о миру. Нема недеље а да Бењамин Нетањаху не да какву срцедрапателну изјаву о својој жудњи за миром. Без обзира што и тичице на грани већ знају да му ни на памет не пада да се одрекне ма и једног педља земље западно од реке Јордан. Колико пре пар дана, опет се зарекао да неће "угасити" ниједно насеље на Западној обали - иако су сва, по међународном праву, незаконита.

Постоје, наравно, и разлике између два покрета. И то огромне, као што су огромне разлике између 11. и 21. века.
Можете ли да замислите темпларског витеза с атомском бомбом? Или Саладина на челу тенковске дивизије, или како се хоспиталци из Клермона у Јафу пребацују авионима? Не бива.

Нити је у доба крсташких ратова било данашњих "нација". Витезови јесу били француски, енглески или немачки, али су пре свега били хришћански витезови. Ционизам је настао из жеље да се од Јевреја из целог света створи нација, нација у данашњем значењу тог појма.

Ко су били ти Јевреји? У деветнаестовековној Европи, на континенту новорођених нација, Јевреји су представљали абнормалан изузетак, због чега су их и мрзели и бојали их се. Али, у суштини, Јевреји су били неуобличен реликт Византијског царства, у коме се идентитет свих заједница заснивао на вери. Етничко-верске заједнице су биле аутономне и у законској надлежности својих верских поглавара.

Јеврејин из Александрије могао је да ожени јеврејску девојку из Антиохије, али не и хришћанку из комшилука. Католкиња из Дамаска је могла да се уда за католика из Константинопоља, али не и за православца из суседне улице. Такви законски узуси још постоје у многим државама чије су територије биле у саставу Византијског царства и, види богати, Израелу.

Без обзира на све разлике условљене добом, овакво поређење је ипак валидно, штавише, тера на размишљање. Поготово ако седите на цезарејској обали а иза вас су крсташке зидине, на само пар километара од Атлита, где су последњи крсташи бачени у море да скончају, пре само 726 година.

Да парафразирам Рансимена, надам се да ћемо на време научити да није паметно личити на крсташе.

MWC News

Претходно од истог аутора: Пад Бењамина Нетањахуа

Аутор: Ури Авнери
Извор: Crusaders and Zionists
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на Antergos Linux

Коментари

  1. Чланак јесте поучан, али базиран на лажној историји, измишљеној, без доказа и са погрешном хронологијом, све је у стилу језуите Скалигера чију књигу написану у 16 веку можете наћи на мрежи. Никаквих библијских догађаја никад није ни било, никаквих "древних" цивилизација, никаквог древног Рима. Едукујте се јер нову историју пишу неисторики, већ математичари! (новахронологија.орг)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Србима је мало доста ваше измишљене историје, коју су писали ваши плаћеници.

      Избриши

Постави коментар