Македонија jе у превирањима. Наставља се непрекинута трагедија и агресија чије смо жртве већ више од четврт века. Само необавештени и злонамерни могу да кажу како се ова велика криза не тиче Србије и да је најважнија „демократија“, то јест да председник Македоније повери мандат за састав владе политичару који има подршку већине посланика.
Укратко, у Македонији је у току сукоб чије ће последице одредити њену судбину – да ли ће она опстати или нестати. Да ли ће у Македонији убудуће група албанских клановских шовиниста одређивати устав, политику и симболе те државе? Пре два месеца у Тирани су под покровитељством тамошњег премијера Едија Раме – човека кога у Србији јако добро познајемо по безочности и непристојности – потписана „Тиранска платформа“. Албанске странке у Македонији овим двосмисленим програмом поставиле су најшире могуће захтеве пред државу у којој већ уживају права која нису виђена другде у Европи. Под неутралним и подразумевајућим захтевима за „равноправност“, „равномерним економским развојем“, „добросуседским односима“, „европским принципима решавања проблема имена државе“... већ на основу штурих објашњења која им следе у документу јасно је да албанске партије траже стварање нове државе у којој би се консензуалност два народа претворила у равноправност њихових национално груписаних општина, да би до стварања неименоване „Републике Илириде“ Албанци постали тутори сваке установе и општине у земљи, чак и тамо где не живе ни у симболичном броју. Таква, нова Македонија не би више могла да размишља о политици која није претходно одобрена у Тирани, а како ствари стоје у Албанији, ни у Вашингтону.
Србија има две бриге у вези с Македонијом које нити једна демократска влада не би смела да занемари.
Прва се тиче саме „Тиранске платформе“. Под тачком 1. овог документа, чији наслов гласи „Постизање пуне равноправности у складу са Охридским споразумом и уставом“, став 4. захтева „Усвајање резолуције у Собрању о осуди геноцида над Албанцима у Македонији у периоду 1912–1956. године“. Под добросуседским односима (тачка 6) аутори подразумевају практично брисање границе с Албанијом и Косовом и Метохијом (које је формално још увек део међународно признате Републике Србије).
Друга брига се тиче принципа. Прихватајући да је над Албанцима (који су у Србији и Југославији добили права која нису уживали ни у Албанији Енвера Хоџе) извршен геноцид, ми прихватамо стигму геноцидног народа, упркос одлукама међународног суда 2007. и 2015. и у време када сличне захтеве постављају Бошњаци и косовске власти. Нека буде македонска брига што је према овој декларацији и само стварање Македоније означено као геноцид. Ова декларација је напад на логику, пошто би Македонија постала једина земља на свету у којој се број заједнице над којом је извршен геноцид непрекидно повећавао и у коју се иста досељавала у време када је над њом наводно вршен најтежи од свих злочина! Такође, Сједињене Државе, које данас отворено подржавају овај документ, нису биле спремне да подрже 20 одсто становника Хрватске из реда Срба и Југословена, ни да задрже постојећа права, толеришу прогон и обесправљивање 34 процента становника Црне Горе и кампању против језика којим говори више од 50 одсто грађана ове државе. О односу према Србима у БиХ не треба трошити речи. Да се Американци не боје муслимана и да је Алија Изетбеговић био мање задивљен Хомеинијем, Срби би и у тим крајевима преживели голготу Крајишника.
Лицемерје није подстакнуто само србофобијом, већ и империјалном охолошћу. Македонија је консензуална држава. Дакле, ако постоји правило о непрегласавању и уласку најјаче етничке странке Албанаца у владу, зашто се исто не односи и на Македoнце? У македонском народу победио је – односно добио највише гласова – ВМРО, а не СДСМ. Председник Македоније не жели да повери мандат Заеву (СДСМ) и ми са разних страна, а посебно од проамеричких невладиних организација, чујемо како је то акт ауторитарне владавине и кршење устава. Председник републике је по правилу и сâм изабран на изборима. Он није краљ – несмењиви суверен – па да га у демократији устав обавезује да преда некоме мандат. Зашто је толико тешко прихватити да је настала постизборна криза из које се излази преко биралишта? Можда је проблем у томе што су маске пале, па би Заев и СДСМ на следећим изборима могли да рачунaју само на трећину ранијих гласова међу Македонцима?
Бојим се за Македонију. Бринем се за безбедност председника Иванова који је једина брана једној неправедној и себичној политици. Страх ме је за српски народ у Македонији чији гонитељи и мрзитељи данас покушавају се домогну власти.
Аутор: Чедомир Антић
Извор: Политика
Нема коментара:
Постави коментар
Пишите српски, ћирилицом!