Медијски парадокси

На изненађење многих, медиј у који грађани Европе имају највише поверења је – радио

Карикатура: Душан Лудвиг

Осим у неколико спорадичних вести, релативно незапажено су у нашим медијима прошла два глобална извештаја о поверењу и употреби медија у 2016. години. Посебно је занимљив извештај који је објавила Европска радиодифузна унија (The European Broadcasting Union – EBU), по чијим је налазима медиј у који грађани Европе имају највише поверења, на изненађење многих – радио. Корисну допуну овом извештају представља извештај о улози дигиталног информисања који је сачинио Ројтерсов институт за студије новинарства (Reuters Institute for the Study of Journalism). Ројтерсов извештај је важан зато што нам даје продубљену слику употребе онлајн медија као извора информисања, а овај увид је више него потребан у парадоксалној ситуацији растућег информисања кроз ове медије, уз истовремено ниско поверење у њих.

Дакле, шта су најважнији налази ова два извештаја? Медиј којем, по извештају ЕБУ, верује највећи проценат грађана ЕУ (55 одсто) јесте радио, док се убедљиво на последњем месту налазе интернет (35 одсто) и онлајн друштвене мреже (20 одсто). Телевизија задржава високо друго место (48 одсто), док штампи верује 43 одсто испитаника. Наравно, кад се глобална слика „размота” по регионима и државама добија се мало другачији увид. Укратко, код источноевропских држава, посебно на Балкану, ситуација је заправо обрнута у односу на генералну слику. Другим речима, у источноевропским земљама је најнижи ниво поверења у традиционалне медије и сразмерно виши у онлајн медије. Конкретно, када је реч о Србији, највиши индекс поверења има интернет (четири одсто више позитивних оцена него негативних), нешто нижи радио (15 одсто више негативних одговора), затим следи ТВ (18 одсто више негативних) и онлајн друштвене мреже (21 одсто), док се најмање верује штампи (39 одсто више негативних оцена). Занимљиво је да кад је о штампи реч Србија држи друго место, одмах после Британаца (51 одсто више негативних оцена), по неповерењу у штампане медије. Будући да наши таблоиди управо у британским виде своје узоре, није ни чудо што су им се по својим штетним ефектима придружили.
​"Занимљиво је да Србија држи друго место, одмах после Британаца (51 одсто више негативних оцена), по неповерењу у штампане медије"
Други важан налаз овог истраживања јесте да у већини европских земаља где постоји неповерење у традиционалне медије истовремено расте поверење у интернет и онлајн друштвене мреже, што нас доводи до Ројтерсовог истраживања. У овом истраживању (нажалост Србија није била обухваћена), које је спроведено и ван Европе, један од кључних налаза јесте да половина грађана користи онлајн медије као извор информисања, али за већину то није основни извор информисања. Такође, занимљиво је да грађани далеко више желе да конзумирају онлајн вести путем текста (78 одсто), а не путем видео-прилога, зато што им је тако лакше и брже, уз већу вероватноћу избегавања реклама. Међутим, за читаоца на интернету веома је битно и то која медијска кућа стоји иза одређене вести, а највише кредибилитета уживају медији с дугом традицијом. Сам бренд је чак важнији од тога ко је уредник или аутор неког прилога.

Генерално, може се закључити да телевизија и даље остаје најдоминантнији медиј, али њен утицај све више опада код млађих људи и у земљама које немају развијену регулаторну политику и транспарентно власништво медија. Можемо претпоставити да перцепција да су традиционални медији цензурисани такође утиче на опадање поверења у њих и окретање интернету као извору информисања, без обзира на његове недостатке. Међутим, поред генералних закључака, сумирање ова два извештаја нас доводи и до неколико занимљив парадокса. Први је да се онлајн мрежама убедљиво најмање верује, а опет број људи који се путем њих информишу у сталном је порасту. Друго, иако је телевизија још увек најутицајнији медиј, корисници интернета не воле да се информишу у телевизијском видео-формату. Треће, иако је штампа у опадању, публика на интернету је жељна вести у текстуалном формату и кредибилних брендова који стоје иза њих. И, на крају, оно што нас је и навело да сачинимо ову анализу – медиј коме су многи последњих деценија предвиђали спору и болну смрт, а то је радио, васкрсао је попут феникса успостављајући се као тип медија од највећег поверења. Али – и сада долазимо до парадокса над парадоксима – постојеће поверење конзумената није никаква гаранција опстанка радија, док ће онлајн информисање, упркос исказаном неповерењу, и даље расти.

Ако ништа друго, ови парадокси нам показују да је медијска борба за превласт далеко од завршене и да сваки медијски формат има своје адуте. Мало ко би пре десет година предвидео да ће радио доминирати у сфери поверења, али истовремено мало ко је могао предвидети да ће поверење, као фактор привлачења конзумената, тако мало значити.


Аутор: Далибор Петровић, социолог, доцент на Универзитету у Београду
Извор: Политика

 

Александар Јовановић, филмски и ТВ продуцент / Ћирилизовано:

Приметићете да је истраживање објавила (вероватно и спровела) Европска радиодифузна унија и да резултати иду у прилог похвали предмету њене делатности и задужења: Р и ТВ полако губе тржиште у корист интернета у целом свету, што се признаје, али тамо где ЕБУ има највише утицаја, у Европској унији, ту је, је ли, ситуација каква и треба да буде ако се ЕБУ уредно финансира: најконтролисанији медији и даље уживају највише поверења.

Интернет је омнимедиј. (Не)веровати интернету значи (не)веровати свим медијима: (електронској) књизи, штампи, Р, ТВ, видеу, филму, фотографији, слици, музичким делима... Да ли је онда питање смислено, да ли има основа за уопштено питање "поверења у интернет"? Мислим да не. Али, чињеница је да о самој форми истраживања и питањима у овом тексту ништа није речено, као што је чињеница, позната сваком са иоле искуства у истраживању тржишта/аудиторијума, да поручилац истраживања увек може добити резултате по својој мери, ако су питања "правилно" формулисана, постављена узорку одговарајуће структуре и спроведена циљу прикладним техникама.

Итд. На ову тему написана су брда књига, није за озбиљно разматрање у виду чланчета, а камоли напомене. Стога бих вам - иако свестан да је за критички ум питање "поверења" ионако парадоксално - ипак предложио да прочитате Western Media Credibility In Free Fall Collapse -- Paul Craig Roberts - PaulCraigRoberts.org.

А зашто сам нисам превео чланак када се опет бавим дедом без обзира шта рекох пре пар месеци?

Због погрешне процене. Рачунах да ће они уредници и новинари који бар умеју да прате и препричају прочитано, а не само да "копипејстују" туђи рад, схватити да поруке овог чланка иду у прилог информисању преко одабраних (читај:алтернативних) интернет-медија, па да ће чланак неко превести. Али није. Није, јер наши "патриотски" медији Робертса преносе само када изричито (и разумљиво за "знам ја, бре, своје читаоце") куди Запад а хвали Русију, док је ово ем опширно, ем су и критике, али и похвале онима од којих се очекује подршка - изоколне. Да не говоримо да није долазило у обзир да се, на пример "Факти" или "Србин.инфо", Русима замерају чланцима типа Пол Крејг Робертс: Онај ко оклева је изгубљен. А Русија оклева. Дакле, преводим Робертса када мислим да поручује нешто важно, а да то нико други неће превести. Дакле, какво црно поверење и да чекам на А.Ј., одо' да сам прочитам - би била препорука.


Нема коментара:

Постави коментар

Пишите српски, ћирилицом!