Indian Punchline: Израел и Русија. И Иран. И САД под Хилари Клинтон

М.Х. Бадракумар

Према добро обавештеним израелским аналитичарима, о посети председника Ровена Ривлин Москви је буквално одлучила руска страна, заказавши је за 16. март, због чега је Израел морао да откаже посету свог председника Аустралији. Премијер Бењамин Нетањаху једноставно је одредио да су приоритетније везе са Русијом, да су оне у овом моменту и садашњој ситуацији у региону и свету далеко важније од било чега што би Канбера могла да уради за Тел Авив.

Нај-нај везе Израела и Русије боље од тога није било могуће истаћи. Нетањаху је бриљантно овладао (иако не као мајстор кремљологије) умећем повлачења кончића и добијања одлука руског руководства таквих да акомодирају виталне интересе и бриге Израела. "Високо рангирани израелски војни извор" недавно је Русима јасно ставио до знања, да Израел, за разлику од онога што је Турска учинила, никада неће оборити руски авион ако са сиријског залута на израелско небо - неће, чак и ако буде летео директно изнад Тел Авива (овде).

Садашња арома израелско-руских веза дефинитивно се може осетити на основу реакција Кремља на сусрет Ривлина и Путина од среде. Путин је говорио о "дугодишњем односу ... заснованом на пријатељству и разумевању" и афинитету тако дубоко усађеном у "културу и менталитет" да се то пренело и на "посебну димензију" односа. (Веб-сајт Кремља)

Ривлин није околишио: "Морамо заједнички деловати и на супротстављању тероризму фундаменталиста". Путину сигурно није промакла иронија у овим речима, јер је Ривлин алудирао на кључне савезнике Русије у Сирији - Иран и Хезболах. И заиста, тек треба да се види колико ће потрајати овај чудни танго на музику крсташког рата "против фундаментализма", да ли је таква веза гледано на дужи рок одржива. Израел убрзо стиже на раскршће, тачније, Барак Обама ће за девет месеци са места председника САД отићи у историју - и, шта после?

Садашње пријатељство Путина и Нетањахуа, слично оном некадашњем између руског и председника Турске Реџепа Ердогана, већим делом је нуспродукт њихових проблема са Обамином администрацијом и са самим Обамом. Али, проблеми што их Русија има са САД могу постати акутнији са Хилари Клинтон као председником.

Јер Нетањаху ће у Клинтоновој имати пажљивог саговорника, крајње подложног опаком шарму вашингтонског израелског лобија. Кад мину лоша Обамина времена, Израел ће моћи да се нада обновљању веза са Белом кућом и повратку на пређашњи статус савезника САД са правом вета у домену америчке блискоисточне политике. А Израелци су прагматични. Што да испаштају ако Клинтонова не гледа лепо на њихове руске везе.

Велико је питање шта ће чинити Израел ако избије нови хладни рат и шта ће остати од "афинитета менталитета", како то елоквентно назва Путин, ако Хилари Клинтон сукне на Русију на Блиском истоку, или још горе, настави да са манијакалним жаром промовише промену режима у Москви. Нетањаху би направио изузетну глупост ако би дозволио да га у таквим околностима сматрају блиским Путину.

Међутим, "танго" са руским председником ће плесати све док основна преокупација регионалне политике Израела буде зауздавање Ирана, чије је јачање за Израел ноћна мора, ужас да ће се њиме окончати доминација Израела у региону. Из угла Израела, постоје неке "глупе чињенице", и Нетањаху ће очекивати да Хилари Клинтон покаже разумевање за његову компулзивност. (Погледајте чланак "Џерусалем поста", како израелски обавештајни подаци подстичу Русију да замрзне испоруку ракетних система Ирану.)

Да ли Иран то зна? Наравно. Техеран зна и више, свестан је повезаности руске и израелске елите, у којој мери руски олигарси и њихово напљачкано богатство удахњују елан за блиске односе са Израелом, да је јеврејска елита у Русији кроз историју имала често пресудан утицај на руску политику и послове, да Путин презире иранску политику "отпора" и клони је се као куге...

С друге стране, и Иранци имају истанчан осећај за историју. У њихову историјску свест дубоко су усађени бурни односи са Русијом. Међутим, Иран је спреман за нови почетак, као "нормална" земља вешта и у избирању. Русија Ирану треба за очување стратешке аутономности, али се упорно ради и на живим, обострано корисним и равноправним односима са Западом. Има ствари због којих Русија јесте Ирану потребна, али Запад остаје незаобилазан партнер што се тиче технологије, тржишта и капитала. (О чему можете прочитати у врло корисном чланку бившег заменика спољних послова Абаса Малекија, "Напомене о будућим односима Ирана и Русије - Notes on Future Relations between Iran and Russia)


Преведено од истог аутора:

- Indian Punchline: Израел удара по Дамаску, Русија окреће главу
- Турцима не треба религија као опијум
- Запад се уједињује на питању Украјине

Аутор: М. К. Бадракумар
Извор: Indian Punchline
Превод: Ћирилизовано