Ђорђе Ивковић: ХОЛОКАУСТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА


1.

Наш државни врх решио да уђе у ЕУ. Препрека је превише. Једна од тих препрека је реституција, повраћај давно одузете имовине. Нема сумње да је наша олигархија у епском сукобу интереса по овом питању. Генерално, ради се о баснословној имовини најбољих домаћина. Што се натуралног враћања тиче, закон се састоји од изузетака. Новчаном накнадом биће компензовано 0,04% стварне вредности у тамо неке две деценије. Тако старо право својине престаје заувек.

Наравно, деца титоиста који су сада на власти у ритерском оклопу „Европљана“, направили су „закон“ чија је једина функција да њима и „страним инвеститорима“ остане 99,96% те имовине. Све је објашњено надри-етичким постулатом да се „једна неправда не замењује другом“.

Куд може Србија са таквом етиком, враг зна. Али, ту се укључују Јевреји са својим холокаустом, и прича о враћању имовине добија кардиналне обрте и отвара неколико озбиљних дилема.

Зa доношење посебног Зaконa о врaћaњу имовине одузете жртвaмa холокaустa и „другим жртвaмa фaшизмa“, Србијa се полуобaвезaлa 2009. године полупотписом  (као „посматрач“) на правно необавезујућу Терезинску деклaрaцију [1]. Ову Декларацију писану дужном моралном високопарношћу, потписале су међу осталима и Немачка, Аустрија, Мађарска, Хрватска, Албанија… одговорне за три геноцида над Србима у ХХ веку. Помињање геноцида над Србима је међутим по новим геноцидолозима акт српске геноцидне намере, те није упутно помињати.

Сада се аргумент да једну неправду не трба замењивати другом, карактерише као антисемитизам. Српска Скупштина је  донела „Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника“.[2] Сличног закона за страдавше Србе нема. У закону се вели:

„…Изрази употребљени у овом закону (одузимање, враћање и сл) имају се тумачити искључиво као изражавање саосећања, солидарности и разумевања Републике Србије за страдање јеврејског народа на њеној територији током непријатељске окупације од 6. априла 1941. године до 9. маја 1945. Године…“

Дa би се врaћaње имовине Јеврејимa применило у потпуности неопходно је изменити Зaкон о врaћaњу одузете имовине и обештећењу кaко би се уклониле препреке зa врaћaње имовине у нaтури нa штa су упозорили и Европскa комисијa и Европски пaрлaмент.

Подносилац захтева биће јеврејска општина. Имовина ће се у натуралном облику враћати оној јеврејској општити на чијој се територији имовина налази. Ако се појаве преживели законски наследници, јеврејска општина ће им пренети имовину.  Други начин отклањања последица је финасијска подршка. Укупан износ средстава опредељује се на износ од 950.000 евра на нивоу календарске године, а на период од 25 година, почев од 1. јануара 2017. године.

Савез и јеврејске општине ће управљати приходима и усмеравати их у проучавање и документовање периода холокауста, обележавање значајних датума из периода холокауста и комеморације у Републици Србији; научно-истраживачке пројекте у вези са холокаустом и другим злочинима нациста и њихових сарадника и издавање публикација на ове теме; образовање о холокаусту и слично…

2.

Нема спора да треба испољити саосећање са цивилним жртвама рата. Међутим, саосећање има смисла само ако је једнако усмерено према свим жртвама, у сваком времену, иначе се претвара у своју супротност.

Јевреји се у Србији дижу у страдању изнад свих других мученика, што доношењем посебног закона постаје егзактна чињеница.

Наши Јевреји су, како је познато, убијани на територији НДХ у „организацији“ НДХ и немачких нациста.  Убијани су и у Бачкој под окупацијом Хортијеве Мађарске. Дакле, Хрватска и Мађарска су те која би морале донети овакве законе и у њих укључити и жртве са простора Србије, као чин кајања. Ако уважене чланице ЕУ учине тај великодушни гест, јеврејске жртве ће бити двоструко надокнађене, за разлику од Срба који нису узети у разматрање, ни у Хрватској, Мађарској, (или Бугарској), а поготово не у Србији, поменусмо зашто. Ако Хрватска и Мађарска исто не учине, шта Србију обавезује да плаћа за злочине које су починиле друге, уз то непријатељске, окупаторске државе? Ако се пак слово закона схвати да се односи на све злочине почињене на територији садашње Републике Србије, долазимо до тога да драговољно прихватамо терет злочина Павелићеве нацистичке НДХ и Хортијеве Мађарске на своја плећа и свој образ?! Ако је то формула, па Србија сноси и терет „Новосадске рације“, испада да смо дужни да признамо и да смо криви за стрељање ђака у Крагујевцу?!

И, да! Несретни председник Србије Томислав Николић, већ се извинио Мађарима за злочине након пораза њихове Хортијевске „Велике Мађарске“ за које Србија никако није крива.

Када би Хрватска донела реципрочан закон гледе геноцида над Србима, „српске општине“ у Хрватској би требале следећих двадесетпет година добијати по две милијарде евра годишње за подучавање Хрвата о њиховим злочинима и за опоравак српске заједнице у Хрватској.  Нико није толико неозбиљан да размишља на такав начин. По Хрватима су у питању „српска трауматична искуства“. Јевреји су већ друга прича из истог логора.

Али, шта је онда  бар са правима Рома – ондашњих Цигана? Зар Цигани не би морали бити инклузијом уведени у исти закон, јер су по истим расним законима, у исто време на истим местима, страдали као и Јевреји? Слово „Декларације из Терезина“ поред Јевреја помиње и Цигане. Да ли да разумемо да Цигани нису добили своју посебну фондацију јер су били сиромашни, па је њихова жртва мање тешка и невредна фондације?

Зашто о овом феномену дискриминације Рома ћути иначе тако бучни vs. дискриминације „мањинских заједница“ НВО сектор? Та неће бити због порекла грантова од којих живе?

До крaјa летa 1942. већи део јеврејске имовине у Србији је рaспродaт, пa је продaјa успоренa. Дa би се убрзaло уновчaвaње јеврејских некретнинa, немaчкa окупaционa влaст их „поклaњa“ Србији. Влaдa Милaнa Недићa 26. aвгустa 1942. доноси Уредбу о припaдaњу имовине Јеврејa Србији. Премa овом „aрaнжмaну“ Српскa нaроднa бaнкa и Држaвнa хипотекaрнa бaнкa биле су дужне дa зa „поклоњену“ имовину исплaте немaчким влaстимa огромну суму од 360 милионa динaрa. Исплaћенa сумa билa је дaлеко већa него што би Немци добили продaјом јеврејских некретнинa.[3] Ове паре су дакако прикупљене од окупацијом измученог српског народа. Нема ништа исправније већ да се од Немачке тражи да врати паре у реалној вредности. Међутим, о таквој „опцији“ не смеју наши еврофанатици ни да зуцну Немачкој. Није зуцнуто ни у „Терезинској декларацији“, чиме цела ствар добија горак укус  хипокризије. Из свог рачуна ни Тито није решавао ово питање са Немачком. Тако ће и нова накнада бити одрана са леђа Срба, који никакву ни кривицу ни корист нису имали од поменутих „трансакција“ јеврејском имовином. Дакле, од Срба ће се два пута наплаћивати исти рачун који нису направили.

Ако је до хипокризије, поменућемо и Словенце који накнадно решавају историјске неправде према малобројним тамошњим Јеврејима, али неће да врате имовину Карађорђевићима, без којих више не би ни постојали као народ и у чијој је Србији је главе спасло 20.000 Словенаца,  „јер је историја то питање решила“. Исто је и у Црној Гори.

Пада у очи да се јеврејска права по овом закону ограничавају на период WW2, али се не помиње послератни период. Чињеница је да су Јеврејима имовину отимали и „ослободиоци“, до последњег тепиха и комада стилског намештаја. Дакле, имамо потпуну контрадикцију: ако нацисти отму имовину, то је злочин. Кад исту ту имовину отму комунисти, нема злочина?! Не би било чудо да су се неки гнездили у фотељама јеврејских трговаца док су писали „закон о реституцији“.

3.

Поводом отклањања последица одузимања имовине жртава холокауста, огласио се одсечно и амбасадор Израела у Србији, Јосеф Леви (Yossef Levy),“Немам разумевање за рехабилитације колаборациониста”, рекао је осврћући се на процес рехабилитације председника колаборационистичке владе у време нацистичке окупације Србије, Милана Недића.[4]

У вези Левијевог оправданог или неоправданог (није то тема) „неразумевања“, дужни смо да скренемо пажњу на неколико чињеница.

Срби нису имали нити ће имати искренијег пријатеља од Арчибалда Рајса. Најмлађи погинули војник у Церској бици био је дечак Станислав Сондермајер. Србија дугује вечну захвалност и многим другим припадницима јеврејске заједнице. Поменућу и Хуга Булија, који је донео прву фудбалску лопту у Србију. [5]

Међутим, како се ближимо садашњости, све је мање добрих примера а све више оних злих. Ако  Јозеф Леви нема разумевања за Милана Недића, како стоји његово разумевање за Мошу Пијаде, који нам је жешћe „запржио чорбу“? Мутни Тито (Амброз)? Мутни Едвард Кардељ (Eduardo Cardelli)? Ту су засигурно отац и син (старији и млађи) Андрија Хебранг.[6] Млађи Хебранг био у истој влади Хрватске са декларисаним усташама. Треба допунска појашњења?

Нацистички режим Анте Павелића и идеолошки и војно-оперативно, био је поприлично обогаћен јеврејским генетским материјалом. Из новопечене фондације, Јевреји су морално обавезни да направе лексикон „Знаменити Јевреји НДХ“ и да се исто укључи у образовни програм свих балканских и европских држава и Израела, обавезно.  За наук.

Жртве морбидне „стратегије“ Моше Пијаде, Хебранга и дружине били су дакако и Јевреји.  То питање, међутим, није интересантно за поменутог израелског дипломату, у чијем животу је „холокауст јако присутан“, који је раније био припадник израелске тајне службе и бранио Израел од исламских терориста, који се „диви Србима“, али истовремено предано ради на признавању терористичке „државе“ Косове![7] Са етичког становишта набројано се међусобно потпуно искључује. Врло сраман и подао посао ради г. Леви, спроводећи дволичну политику Израела.

4.

Имала би јеврејска заједница у Србији још много посла у суочавању са прошлошћу и садашњошћу.

Једна обавезна студија будућег Јеврејског института у Србији би морала носити наслов „Допринос знаменитих Јевреја света геноциду над Србима“. Ако неки Србин помене да је много Јевреја окрвавило руке и/или испрљало образ последњих деценија у ратовима против Срба и продуженом мрцварењу након ратова, одмах се квалификује као „антисемита“. Отуда је од фундаменталне важности да се Јевреји, бар овдашњи, суоче са одговорношћу припадника сопствене етничке заједнице за истоветне злочине које су и сами претрпели и за које захтевају разумевање целог света. Зашто доводе Србе у неприлику да злочинце морају да прозивају? Јер, Јевреји су се биолошки опоравили од  холокауста, Срби су одавно најугроженији народ у Европи и вероватноћа нашег опстанка је данас мања него пред почетак Првог светског рата.

Са друге стране, чињеница је да УСА и Израел имају усаглашене политике – ако се у опште ради о одвојеним политикама. Како смо видели на примеру амбасадора Јосефа Левија, Израел ради на признавању ординарне нацистичке творевине Косове. Врло су љубазни са терористима Тачијем и Харадинајем, док своју државу од истих таквих терориста бране одмаздом, нападом, ако треба употребиће и атомску бомбу. Отуда се мора признати морбидна синергија деловања јеврејске државе и Јевреја инкорпорираних и врло истакнутих у управљачким структурама агресорских земаља. У осталом, за јеврејску заједницу у УСА, нацизам је сасвим прихватљив ако је „окренут“ против Руса – у Украјини, на пример. Пошто је јасно да нацизам као стање свести не може бити никуда окренут, већ постоји или не постоји у човеку, Јевреји Србије нема шта да бирају, већ или ће се изјаснити против нациста у својим редовима или их прећутно или грлато подржавати.

Без намере да правимо карнет листу јеврејских абонената у разним замаскираним нео-нацистичким пројектима, поменућемо првовенчану Медлин Олбрајт (Madeleine Korbel Albright, рођена као Мари Јана Корбелова). Цитирамо интервју [8]:

Лезли Стал: “Чули смо да је пола милиона деце умрло /нап.: у Ираку/. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?”

Мадлен Олбрајт: “Мислим да је то веома тежак избор, али мислим да је вредно, вредно је тога.”

Мари Јана Корбелова ака Медлин Олбрајт је имала врло креативан приступ решавању „српског проблема“ на Космету и у Босни. Како је Колин Пауел навео у својим мемоарима, Олбрајтова је свој став према употреби војске образложила речима: „У чему је сврха поседовања овакве супериорне војне силе (…) ако не можемо да је употребимо?”

Хоћете ли да се подсетимо „анегдота“ са Ели Визелом, добитником „Нобелове награде за мир“, највећим расистичким лајавцем против Срба? Када је све прошло, Ели је једноставно опрао руке и отишао пред други храм. Србима се није извинио.

Бернар Кушнер? Треба ли писати о њему и трговини органима живих Срба?

Подугачак списак сличних умеће сами да направе. Наше је само да укажемо да нисмо ни слабовиди ни блесави. Не може неки народ да тражи од целог света да сажаљева његово страдање од Ајхмана и Менгелеа, а да истовремено изрођава и умножава сличне.

5.

Коначно, јеврејска заједница је дужна да направи списак истакнутих јеврејских србомрзаца у самој Србији, једнако и по строгим критеријумима  како је правила списак „Најзнаменитијих Јевреја у Србији“. „Ситне другосрбијанске рибе“ попут Јелисавете Сабљић и  Предрага Ејдуса, препуштамо Јеврејској фондацији. Династија Удовички већ је неспорна антисрпска вертикала. Бисерко? Чије је то ходајуће архи-зло? Поменућемо и Соњу Лихт, по занимању доживотну боркињу и истраживачицу ничега, која је по сопственом казивању три дана плакала у кревету кад  је Тито умро. Чим је изашла из кревета, онако у гужваном црвеном шлафроку,  испрсила се у борби за  „европске вредности“ и против „српског нацизма“, те је коначно у ту сврху формирала нешто изузетно што се зове „Фонд за политичку изузетност“(?!). Ако неко сумња да је патрон ове изузетне организације за тровање и пљуцкање по Србима Џорџ Сорош, правилно сумња.

Згужвани „манекен“ савременог јеврејског бахатог антисрбизма је отрцани фразеолог сумњивог књижевног талента, Филип Давид [9], који је претплаћен на српске књижевне награде. Тако је 2014. године у жестокој конкуренцији са Отом Хорватом и Давидом Албахаријем добио Нин-ову награду за најбољи српски роман. Пре неколико дана, на додели неке од редовних награда које му се удељују, нашао је за сходно да дрско увреди Председника државе Томислава Николића. Можда има право на то. Но, имамо и ми право да га запитамо да ли би исто поступио да је насупрот њега седео ратни злочинац Весли Кларк? Како год, Филип Давид је сопствена морална негација. Сам о свом раном детињству прича [10]:

„…Већина моје породице завршила је на стрељању у Крагујевцу, на Старом сајмишту, у Јасеновцу… Мој отац се придружио партизанима, а мајку и мене сакрио је у једној кући у сремском селу Манђелос. И такав сасвим мали, ја сам био научен да кажем да се зовем Фића Калинић и да је мој тата тај наш домаћин, чувар стоке на крају села. И данас сам фасциниран чињеницом да су у селу знали ко смо и да нас нико није потказао. …“

Ко не зна, Манђелос је српско село у коме су усташе 21. маја 1943. године мучили и убили три стотине становника, а још толико послали у Јасеновац. Па ипак, сачували су Филипа Давида, који се сада отворено ставља на страну усташа.

На крају питање „Јесмо ли чудовишта!“ [11]

Крај! Завеса се спушта!

………….

[1] www.joz.rs/temp3/terezin_dekl.doc

[2] http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/zako/2016/234-16.pdf

[3] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:528806-Vracanje-imovine-srpskim-jevrejima-Narod-gotovo-unisten-nekretnine-bez-naslednika

[4] http://www.slobodnaevropa.org/content/levi-za-rse-nemam-razumevanje-za-rehabilitacije-   kolaboracionista/27545537.html

[5] http://savezscg.org/12_zanimljivosti/razno/Knjiga_ZJS.pdf

[6] https://sh.wikipedia.org/wiki/Andrija_Hebrang_(mlađi)

[7] http://srbin.info/2015/05/24/otкrivam1o-sta-iza-ociju-srpske-javnosti-radi-izraelski-ambasador-josef-levi/

[8]  http://www.balkanmagazin.net/nauka/cid144-21826/korisno-ubijanje-dece

[9]  http://www.nspm.rs/kulturna-politika/filip-david-u-ozracju-hrvatskog-tjednika-globus.html

[10] http://www.politika.rs/scc/clanak/231405/O-holokaustu-i-posledicama

[11] http://www.prometej.ba/clanak/kultura/filip-david-jesmo-li-cudovista-1860


Аутор: Ђорђе Ивковић
Извор: Ђорђе Ивковић: ХОЛОКАУСТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА | Српски културни клуб

Нема коментара:

Постави коментар

Пишите српски, ћирилицом!