Милорад Ђошић: Њихове крађе

Овај кратки чланак настао је инспирисан публикацијом Музеја жртава фашизма и прилога објављеног у врхунском електронском часопису Макроекономија , насловљеног иронично-латинично Nikola Tesla: hrvatski izumitelj. 

Вуковар

Многи ће се запитати чему овакав наслов и зашто кажем баш њихове? Зато што ни име нећу да им споменем, јер ни они наше не спомињу, јер у њиховом главном граду не постоји Београдска улица, јер до скоро није било путоказа за Србију, јер кажу србијанска влада, јер смо и даље за све ми криви, јер смо, јер смо, јер смо... 

Чим сам почео са читањем чланка у око су ми запала годишта рођења тих тада дивних младих људи. Зашто неки и данас не би били живи? Зато што су тада имали само једно, српско име Тесла. То зло које се светосавском православљу десило покрштавањем завечерупогубљених верника мучи нас и некажњено пролази три века. То зло и сада чучи у Вуковару, опија се замућеним вином и чека, и повремено чекића оно што може.

Некажњено дете Анта од Милице мајке Старчевића је порасло, стасало и са косом у руци преузело чопор бесомучних хијена наоружаних томсоном, жељних нових Тесли, којих је на списку тачно деведесет један.
 
Да ли је остао неки Тесла и ко је Тесла? Писати о Њему било би лепо, али би тема била промашена тема. Писати о Његовој крађи је нешто sasma друго. Зашто они упорно покушавају да оперу свој зрцални прљавомислећи мозак? Вероватно због корена, који су на силу ишчупали, запалили и ставили у Српску фијоку заборава, која је ових дана одшкринута. Српска фиока заборава, супротна Пандориној кутији, пуна је добра, а то је оно што што они немају и што су са гнушањем одбацили. Српска фиока заборава пуна је дединих икона, пуна је бабиних свећа од пчелињег воска прављених, пуна је прича о хајдуцима и ускоцима, пуна је опанака, вунених чарапа и исто таквих времена како рече песник, а пуна је и мошталних Тесли. Само им то фали па да буду комплетни. Немогућа мисија је немогућа. Њиховим преузимањем Тесле срушила би се хидроелектрана на Нијагари означена његовим именом, нестало би светлости која је чак и у његово село стигла, а ми мале српске наивчине одрасле у стакленцу мислили смо да је то због тешког терена. Нестао би онај плавичасти светлосни зрак који се са Теслоног прста воздигао у небо. 

Упорност је чудо, а небрига још већа. Док они покушавају да траже и ваде добра ми своја затрпавамо, потапамо, сечемо, разваљујемо Затрпавамобазилике, потапамо и рушимо манастире, сечемо шестогодишње храстове. РАЗВАЉУЈ.


Аутор: Милорад Ђошић / Ћирилизовано