Основе проучавања Кашуба и кашупске културе (кратак преглед)

К.Ц. Мронговијус

Кашупски језик је скренуо на себе пажњу филолога, постао је предмет научних проучавања већ пре скоро 200 година. Први је томе дао импулс – пробудио кашуболошка интересовања – Кшиштоф Целестин Мронговијус (Krzysztof Celestyn Mrongowiusz, 1764-1855), пореклом Мазур, лектор пољског језика у Академској гимназији у Гдањску. У свом „Пољско-немачком речнику”, који је издат 1823. године, Мронговијус је писао у предговору: „За историчаре би било веома корисно, када би неки пољски лингвиста хтео да обиђе сва кашупска села, сакупи старе речи и изда кашупски дијалекатски речник”. Сам је дао на крају свог речника читав низ карактеристичних кашупских речи. Речи Мронговијуса су наишле на велики одазив руских научника (између осталог због тога што је он помињао извесне сличности између кашупског и руског језика). Захваљујући подршци Руса, грофа Николе Румјанцова, гдањски научник је организовао научну експедицију у околини града Слупска (Słupsk), до које је дошло већ по срмти Румјанцова. Интересовање Руса је скренуло пажњу Немаца на кашупски језик. Са Мронговијусом долази у контакт Јохан Аугуст Сак, председник Друштва за поморјанску историју и старожитности у Шчећину (Szczecin). Али, опет у први план долазе Руси. Године 1839. петерсбуршка Академија наука шаље у Кашупску Земљу лингвисту Пјотра Ивановича Прајса. Као резултат његових истраживања долази до првог покушаја дефинисања кашупског језика - „Извештај о кашупском језику” [који је највероватније био написан на основу Мронговијусових истраживања. - ДВП].

У другој половини XIX века долази до даљег оживљавања проучавања кашупског језика, при чему Кашубима почињу да се интересују и пољски научници. Један од првих покушава да да опис историје прибалтичких крајева учинио је Приморац Станислав Кујот.

Паралелно са развојем историјских проучавања, долази до интересовања за етнографију Кашупске Земље. После Флорјана Цејнове (Florian Ceynowa), треба споменути Јузефа Ленговског (Józef Łęgowski, 1852-1930), аутора, између осталог, радова „Кашупска Земља и Коћевје” („Kaszuby i Kociewie”) и „Пољско становништво у Западној Пруској, његов развој и место становања у овом веку, са етнографском мапом” („Ludność polska w Prusach Zachodnich, jej rozwój i rozsiedlenie w bieżącym stuleciu, z mapą etnograficzną”). Кашубима се интересује и Гжегож Смулски (Grzegorz Smólski), публициста и проучавалац словенског света, који објављује читав низ скица заснованих на етнографском материјалу сакупљеном широм Кашупске Земље. Од Немаца се у то време кашупском етнографијом бави Александер Трајхел (Treichel), етнограф високе класе, Ото Кноп (Otto Knoop), Словињац пореклом, аутор великог броја публикација и суиздавач „Часописа за поморјански фолклор” („Blätter für pommersche Volkskunde”), Р. Краузе (Krause) и Паул Берент (Behrend), који саставио шестотомну збирку „Западнопруска ризница приповедака” („Westpreussischer Sagenschatz”).

И даље се развијају бројна лингвистичка истраживања. Половином XIX века настављају их, паралелно са Цејновом, Руси, петербуршки професори Измаел Срезњевски и Александер Фјодорович Гиљфердинг. Посебно велике заслуге има Гиљфердинг, чија је књига „Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора”, коју је написао као резултат експедиције из 1856. године у околини Слупска, пробудила интересовање трагичном судбином Словињаца. После њега Словињце проучава Алфонс Парчевски, пишући „Кашупске фрагменте у Приморској провинцији”, а нешто касније и Финац – Јосепи Јулиус Микола (Jooseppi Julius Mikkola) и Немци: Франц Тецнер (Tetzner) и Фридрих Лоренц (Friedrich Lorentz), као и већ поменути Пољак Јузеф Ленговски. Највеће домете представљају Лоренцови радови, који обухватају, између осталог, „Словињску граматику” и „Словињски речник”.

Није могуће поменути све научнике који су се бавили лингвистичким питањима, па ево неколико најважнијих имена: Кашуб Густав Поблоцки (Pobłocki), Леон Бискупски (Biskupski), Стефан Рамулт (Ramułt), између осталог аутор „Речника поморјанског, то јест кашупског језика” („Słownik języka pomorskiego czyli kaszubskiego”) и „Статистике кашупског становништва” („Statystyka ludności kaszubskiej”). Рамулт је заузео другачији став него дотадашњи проучаваоци, објављујући да кашупштина не представља дијалекат пољског језика, већ посебан језик поморјанског становништва, које је некада чинило посебан народ. Рамултова теорија је изазвала у свету науке праву буру; у полемику су се укључили научници класе једног Јана Бодуена де Куртенеа (Jan Baudouin de Courtenay) и Александра Брикнера (Brückner). Већ на почетку ХХ века, своје мишљење на ту тему је изнео Кажимјеж Њич (Kazimierz Nitsch), који је сматрао да кашупски говори представљају прелазни облик између пољског и мртвог полапског језика, а да су оба та језика водила порекло од једне од три западнословенске језичке подгрупе – лехицке. Тај поглед су подржавали између осталог Тадеуш Лер-Сплавињски (Tadeusz Lehr-Spławiński) и Миколај Рудњицки (Mikołaj Rudnicki).

На преласку из XIX у ХХ век на Поморје допире нова, модерна реч на крају XIX века: фолклор. Развија се регионализам. На територији Кашупске Земље се он реализује кроз настанак, 1907. године, немачког Кашупског етнографског друштва. У њега се учлањују како Немци, тако и Пољаци. Суоснивачи Друштва су Ф. Лоренц и Изидор Гулговски (Izydor Gulgowski). Питања у вези са историјом, географијом, као и лингвистиком покретана су такође на страницама „Грифона” („Gryf”, [најзначајнији кашупски часопис тог периода. - ДВП]).

У међуратном периоду значајне заслуге за нарастајућа кашуболошка истраживања има Балтички институт, у чијем издању излазе бројни радови из области историје, привреде и народне културе Гдањског приморја. Појављују се нова имена кашуболога. То су, пре свега: Владислав Пњевски (Władysław Pniewski), Божена Стелмаховска (Bożena Stelmachowska), Павел Чаплевски (Paweł Czaplewski), Герард Лабуда (Gerard Labuda), Владислав Ленга (Władysław Łęga), Анджеј Буковски (Andrzej Bukowski), Бернард Сихта (Bernard Sychta).

Др Пњевски, професор Пољске гимназије у Гдањску, кога нацисти убијају за време Другог светског рата, посебно се интересовао питањима кашупске књижевности и водио истовремено редакцију часописа „Грифон”, обновљеног 30. година ХХ века.

Проф. др Стелмаховска, која је умрла 1956, имала је велике заслуге у области кашупске етнографије, а пре свега кашупске обичајности и народне уметности. Она је показала, између осталог, да се Кашуби, с обзиром на народну културу, приближавају култури Мазовије, Кујава и Великопољске, са изразитом самосвојношћу у односу на друге пољске регионе. После Другог светског рата проф. Стелмаховска је своја истраживања усмерила ка словињским теренима, у потрази за узајамним везама између Словињаца и Кашуба, као и другим групама Поморја. Радећи на торуњском Универзитету Николе Коперника, оставила је иза себе велику групу ученика, у које спада, између осталих, Јан Ромпски (Rompski). Већ после смрти проф. Стелмаховске је објављена свеска „Атласа пољских народних ношњи” са њеним реконструкцијама кашупских ношњи (1959).

Проф. др Лабуда, повезан са познањским универзитетским средиштем, аутор око 700 радова [до смрти око 2000 радова и преко 30 књига. - ДВП], данас је један од најпознатијих пољских проучавалаца Средњег Века. Од 1969. године, у његовој редакцији, а уједно коауторству, излази вишетомна Историја Поморја [огроман недовршени пројекат који излази до данас, а објављена су 4 тома, сваки са по неколико свезака. - ДВП].

Др Ленга, који је умро 1960. године, специјализовао се у области археологије, етнографије и историје, оставио је за собом близу деведесет публикација, међу којима и 10 књига изузетне вредности за проучаваоце историје и културе Источног Поморја. Иако су Кашуби представљали само фрагмент његових интересовања, бавио се, наиме, пре свега Вармијом и Повишљем, одакле је водио порекло, посебно је заслужан за упознавање са поморјанско-гдањским раним Средњим Веком.

Проф. др Буковски, повезан са Гдањским универзитетом, познавалац је историје кашупске књижевности. Његов „Кашупски регионализам” („Regionalizm kaszubski”), који је издат 1950. године, до данас представља важан извор знања о научном, књижевном и културном покрету Кашуба.

О изузетном етнографу и дијалектологу др Сихти, биће објављен посебан чланак.

По завршетку Другог светског рата, Гдањско Приморје се нашло у центру интересовања великог броја научника. Проучаваоци историје Поморја и Кашупске Земље су повезани углавном са два научна средишта: Гдањском и Торуњем (Toruń). Ево имена оних најважнијих у торуњском средишту: Марјан Бискуп (Marian Biskup), Антоњи Чахоровски (Antoni Czachorowski), Карол Гурски (Górki), Марјан Гумовски (Gumowski), Кажимјеж Јашињски (Kazimierz Jasiński), Јан Повјерски (Powierski), Доналд Стејер (Steyer), Кристина Желињска (Zielińska); и у гдањском: Станислав Гершевски (Gierszewski), Станислав Мјелчарски (Mielczarski), Вацлав Одињец (Wacław Odyniec), Едвин Розенкранц (Edwin Rozenkranz), Роман Вапињски (Wapiński). Не могу се такође заобићи Кажимјеж Шласки (Ślaski) и Бригида Кирбис (Brygida Kürbis) – познатих помораниста из Познања; Владислава Чаплињског (Czapliński) и Терезу и Ришарда Керсновског (Kiersnowski) из Влоцлава, као и Кажимјежа Домбровског (Dąbrowski) и Антонија Литкеа (Lidtke) из Пелплина.

Од краја Другог светског рата до краја 70. година ХХ века, кашупском књижевношћу се бави мали број особа. Поред споменутог проф. Буковског, чине то и Л. Ропел, Лех Бонтковски (Lech Bądkowski) и Јан Джежџон (Drzeżdżon).

 

Зђислав Штибер

Половином ХХ века опширна истраживања кашупског језика је започео пољски лингвиста Зђислав Штибер (Zdzisław Sieber). Као резултат тога је била 1950. године објављена монографија „Однос кашупског идиома према дијалектима континенталне Пољске” („Stosunek kaszubszczyzny do dialektów Polski lądowej”, 1956). Проф. Штибер у њој представља своју теорију о два лехицка пола: западном, на подручју изумрлих словенских језика (Меклембург) и источног, на подручју пољског језика, у који укључује и кашупски. Главни рад који је Штибер иницирао је „Језички атлас кашупског идиома и суседних дијалеката” („Atlas językowy kaszubszczyzny i dialektów sąsiednich”) у 15 томова.

У групу најзначајнијих лингвиста који се баве кашупским језиком из школе проф. Штибера спадају Зузана Тополињска (Zuzanna Topolińska) и Хана Поповска-Таборска (Hanna Popowska-Taborska), а њим се баве и Јадвига Жењукова (Jadwiga Zieniukowa), Ева Жетелска-Фелешко (Ewa Rzetelska-Feleszko), Јадвига Мајова (Jadwiga Majowa) и Квирина Хантке (Kwiryna Handke).

Написано на основу чланка „Badacze kaszubszczyzny” Руже Островске и Изабеле Тројановске, из „Кашупског бедекера”, Gdańsk, 1978. Прерадио, превео и допунио Душан-Владислав Пажђерски.

Ћирилизовано