Гилад Ацмон: О јеврејској вери (ВИДЕО)

"Јеврејска вера је вера мицвота (заповести) и без овог верског идиома јеврејска вера уопште не постоји." /Професор Јешајаху Лајбовиц/

Да су ислам и хришћанство верски системи лако је увидети, али јудаизам пркоси и самој идеји веровања. Јудаизам је регулаторни систем послушности. Јудаистичким универзумом царује мицвот, скуп 613 Божјих правила и заповести. Насупрот хришћанству и исламу, сазданим на духовним и небеским правилима богослужења трансцеденталном Богу, јудејски субјекат је "претплаћен" на стриктно овоземаљске и материјалне обреде. Док су исламо-хришћани пуни љубави према Богу и духовности узвишеног и божанског, да ли је неко добар следбеник јудаизма се цени по његовој или њеној способности да се придржава стотина строгих овоземаљских обавеза.

Довољан је ма и летимичан поглед на јеврејску заједничку суботњу молитву, да се увиди права природа јудаизма као  регулаторног система послушности. Као што ћете видети у наставку, код Јевреја чак ни богољубље није спонтан чин.

"Ти ћеш волети Адонаја, Бога својега, свим срцем својим,
свом душом својом, и свом снагом.
Кротко следи ове налоге које ти издадох данас.

... Тако ћеш се споменути поштовању свих мојих заповести
и да треба да следиш свог Бога.
ја сам Адонај, Бог твој, који те изведе из земље египатске да буде
Бог твој:
Ја сам Адонај, твој Бог."

(Заједничка молитва на Шабат)

По Јеврејину, веровања и богољубље не подлежу ни рационалном нахођењу, ни духовном импулсу. Богољубље, што видесмо горе, је строг "налог", наређење. Али, ако јудаизам није систем веровања, каква систем јесте? Да ли јудаистички субјекат уопште у нешто верује?

Да. Јеврејин верује у Јевреје, а Јевреји верују у Јеврејина. Овај режим узајамног афирмисања успоставља чврст и снажан племенски континуум који служи и колективу и сваком појединачном субјекту. Следствено, субјекат се држи колектива, и обрнуто. У практичном смислу, Јеврејин се држи "изабраног народа" и, заједно са "изабраницима", заједничког осећаја "изабраности".

У јудаизму, "изабраност" је веровање да је само јеврејски народ изабран да буде у савезу с Богом. За верујуће Јевреје, изабраност је дужност. Према јудејском веровању, Јевреји су послати на земљу да остваре одређен циљ. Овај циљ Јеврејима  је подарен и они га преносе са оца на сина. [1]

У ствари, први Јевреји су измислили Бога који их изабра мимо све друге народе. Из неког разлога, тај Бог је с времена на време окрутан, често неморалан и, као да то није довољно, не баш добар отац. Јеврејски Бог свом народу чак не дозвољава да га зове по имену. Да се човек запита чиме се први Јевреји водише кад измислише тако ужасног и одвратног оца, и зашто с њим уопште одржавају везу. Одговор је зачуђујуће једноставан: не одржавају је.

Јевреји у Бога не верују, Јевреји Бога држе на оку. Јевреји верују у себе, Јевреји верују у Јеврејина, и обрнуто. У томе чудном породичном послу, Јеврејину је слободно да Бога одбаци, као што аутор може да преради или поново напише дело у складу са својим сопственим наративом. Али Јеврејин не може одбацити Јевреје, а ови не могу дозволити да Јеврејин слободно "одшета". А Бог, да ли је Богу слободно да изабере неки други народ. Никако. За разлику од Јеврејина коме је на вољу да ли ће одбацити Бога све док се придржава свог јеврејског идентитета, јеврејски Бог је тек јеврејски протагониста, не може никуд. Јеврејски Бог је са својим изабраним народом заглавио, то му је што му је во веки веков.

Али изабраност, како се чини, тешко да је небески дар, пре ће бити да је проклетство. Изабраност Јевреје утамничава самонаметнутим заповестима и материјализмом. Уместо лепоте, светости и потраге за божанским и узвишеним, рабински Јеврејин остаде са овоземаљским послушништвом ригидног племенског окружења. Јеврејина и Јевреје веже низ заједничких афирмација, у чему Бог има тек помоћну, споредну улогу.

Неко ће, и то с правом, рећи да је ова спектакуларна веза између Јевреја и јеврејина од суштинског значаја за разумевање дихотомије између јудејског трибализма и универзалне привлачности исламо-хришћанских веровања.

За то, као пример, може да послужи сирова нетрпељивост Јудејаца према неистомишљеницима. Током читаве своје историје, Јевреји су доказивали да су непријатељски настројени према сопственим неконформистима - видесмо и зашто. За исламо-хришћанина, на пример, секуларизација подразумева одбацивање трансцеденталног. Али за рабински јудаистички субјекат, неприлагођавање значи одбацивање Јевреја, што грубо нарушава однос Јеврејина и Јевреја, јер нарушава механизам самопотврђивања. Док у хришћанству или исламу одбацивање Бога значи окренути леђа неком далеком надприродном ентитету, у јудаизму, такав акт представља неверовање у племе.

Што нам може помоћи да протумачимо страдање Исуса. Објашњава и логику бруталног рабинског херема (екскомуникације) Баруха Спинозе и Уријела Да Косте. И објашњава зашто је секуларни и тзв. прогресивни Јеврејин једнако нетрпељив спрам неслагања или било ког облика унутрашње критике. Ако јудаизам није верски систем већ регулаторни систем послушности, онда је јеврејска политика идентитета тек наставак такве регулаторне филозофије.

Јевреји често одбацују Бога, али само да би измислили неког другог који олакшава припадност новом регулаторном систему. А нови систем, као и стари, имаће скуп строгих заповести, сличан начин изражавања и строге границе "кошер" понашања.

Почетком 20. века, на пример, бољшевизам је привукао многог источноевропског јеврејина. Пружао му је осећај самоправедности, поред регулативе стриктног облика послушности. Као што знамо, није требало дуго времена да бољшевизам прерасте у геноцидну доктрину поред које је старозаветно варваство личило на причу за малу децу, успаванку. Холокост, по свему судећи тренутно најпопуларнија јеврејска религија, могао би да буде највиши и последњи степен у јеврејском историјском развоју. По религијхолокоста, "Бог је умро у Аушвицу". У контексту религије холокоста, "Јеврејин" је нови јеврејски Бог. Религија холокоста је Јеврејина и Јевреје коначно ујединила у самодовољан, свеобухватан и од Бога независан религијски наратив. И Јевреји и религијски им наратив бејаху пред исчезнућем. Али, с холокостом не само да су спасени, већ и победише, сваки самостално. По религији холокоста, Јевреји су и жртве и тлачитељи - Јевреји су ропство преобразили у оснаживање, и то успеше да учине сами, иако их подмукли Бог издаде. Религија холокоста, као и јудаизам, прописује начин изражавања и строге заповести. И најважније, као и традиционални јудаизам, потпуно је и бесрамно нетолерантна према неистомишљеницима.

Због неимања божанског трансценденталног ентитета, јеврејска религија је критику одувек сматрала за одбацивање племена. Јеврејска религија, био то јудаизам, бољшевизам или холокост, подједнако су нетолерантни према критици и неслагању. Јеврејска религија опозицију третира као опак покушај "делегитимизације" са геноцидном тенденцијом.

Јеврејска религија се може дефинисати као скуп различитих шаблона који олакшавају осећај изабраности. Шаблони учвршћују везе између имагинарног маргиналног "колектива" и фантазмагоричног "архетипа": бољшевика и бољшевика, потомака и потомка, Јевреја и Јеврејина, итд. Веза између колектива и идеје архетипске јединствености увек се одржавала скупом крутих заповести, коректним изражавањем и строгим регулаторним смерницама понашања, посебно према опозицији и неслагању.

Трагично је што је нетолерантност према дисидентима на Западу постала општа политичка појава. При чему се и хришћанство, ислам, уопште вера и божанско нападају у контексту савременог западног дискурса. Да ли је у питању симптом јерусалимизације западног света? Да ли је појава тираније политичке коректности случајност? И, ако ћемо сви постајти Јевреји, има ли икакве наде да ће наш свет, у неком тренутку, опет прихватити некакав општеважећи етос. Хоћемо ли опет веровати у нешто? Или морамо да чекамо на новог Исуса, да васкрсне уздање нам у људски дух и људскост уопште. Или смо се још једном репрограмирали на самоуништење чим дотакосмо луцидну свест?


[1] Како Бог лично рече у Књизи Постања: "И Ја (Бог) ћу успоставити споразум Ми између Мене и тебе (Јевреја) и потомства ти, вечни завет, да сам Бог и вама и потомцима вашим. " (Књига постања, поглавље 17)


Користан линк: Ћирилизовано: Гилад Ацмон (15)


Аутор: Гилад Ацмон
Извори:Jewish Religions and The Prospect of Dissent — Gilad Atzmon
и The Voice Of God-Jewish Religions and The Prospect of Dissent — Gilad Atzmon
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано за СРБски ФБРепортер
Покровитељ преводилачке делатности блога "Ћирилизовано": Јелички дукат