Грејем Д. Фулер: О корисности праћења стране пропаганде

Једна од књига аутора овог чланка

Све земље то раде - промовишу своје друштво најлепшим речима, да би утицале на друге. Сједињене Америчке Државе одвајају огроман новац и време да би "продале" сопствену слику о себи и амерички светоназор - а можда и да мало опањкавају остали свет.

"Грађење имиџа" није својствено само америчкој влади. "Њујорк тајмс", на пример, наводно наш еталон објективног извештавања, жестоко искривљује скоро све о Кини и Русији - између осталог.

Председник Барак Обама (трећи с лева) и Владимир Путин (други с десна), председник Руске Федерације, наздрављају на ручку у част светских лидера који су присуствовали генералној дебати у Генералној скупштини, ручку чији је домаћин био генерални секретар Бан Ки Мун. Такође на слици: Андржеј Дуда (лево), председник Републике Пољске.

Ако препознајете и разумете природу онога што читате, то је у реду. Али ако мислите да тако добијате целовиту слику света, онда то може бити самообмањујуће и опасно. Али, што кажу на слободном тржишту, нека купац пази.

И Кина и Русија, као и други, производе своју државну пропаганду, мада често неукије, и чешће преко државних медија, него САД. Права опасност, међутим, настаје када почнете да верујете да ваш сопствени спин одражава стварност.

Али има и доброг у читању "пропаганде". (Хајде да користимо бољи опис за ту делатност: промоција сопственог погледа на свет - у настојању да друге приклонимо сопственом мишљењу). Корист од читања таквог материјала уистину може бити велика - нарочито за заинтересоване за међународне односе. Наравно, када сам био у ЦИА-и, тамо смо читали много тога што би се могло назвати страном пропагандом.

Уствари, постојао је читав огранак ЦИА-е, који је пратио и сваки дан објављивао књижурину одабраних вести из целог света - доступних путем обичне претплате. Информативна служба за стране вести (Foreign Broadcast Information Service) је пружала услуге од непроцењиве вреддности. Сада је, нажалост, мртвац, жртва кратковиде буџетске штедње - а била је операција која је вероватно годишње коштала мање, а пружала много више, од једног ловачког авиона.

У том благу је било и "златног грумења", домаћих информација из страних земаља, података које иначе није било лако сазнати - нека врста вести. Али још драгоценије је било то што се могло видети како страна држава гледа на себе и свет. Пропаганда? Наравно, у једном смислу. Али марљив и пажљив читалац би убрзо стекао осећај како Русија, Кина, Северна Кореја или рецимо Иран, себе доживљавају. Понекад сте могли и можете пронаћи упадљиво другачије тумачење догађаја, тумачење које пуно открива о њиховој психологији, па чак и њихову могућу реакцију на догађај који ће тек уследити.

За смотрене државнике и аналитичаре, ово је добра ствар. Помаже им да објасне полазишта других лидера, и у шта они више или мање верују. Њихов поглед на свет даје и перспективу на то како виде САД. Свиђала нам се или не, пропаганда садржи у себи открића и о нашим заједничким, и различитим, погледима.

Данас, нажалост, човек има утисак да гро америчке владе, а посебно Конгрес, не зна много о евентуалним алтернативним објашњењима зашто друге земље виде ствари тако како виде, и гледају на нас. Ако сте мала земља, инсуларност није много важна, али када тврдите да сте светски лидер, загледаност у сопствени пупак може итекако да кошта.

Нема ту никакве тајне. Успешни људи добро запажају како други виде ствари и зашто говоре то што говоре и зашто се понашају тако како се понашају.

Према томе, у данашњем свету је драгоцено знати шта, рецимо, Кина и Русија говоре о себи и како виде САД. Таква сазнања помажу да не буде изненађења у преговорима, а можда нас чак могу подстаћи да на тренутак размотримо да ли има неке логике, или чак истине у њиховом мишљењу о нама. Или чак да преиспитамо шта радимо.

Управо зато су корисни самити, чак и приватни разговори лидера у ходницима УН - непосредно се чује шта други лидер мисли. А ако нам се неће свидети шта има да каже, онда је то чути можда и дупло корисније.

И зато, када се објаве важни говори или чланци страних лидера или коментатора из земаља које не волимо, проговоре моје старе навике. Сматрам да читањем таквих чланака могу доста да сазнам о текстури међународних догађаја. Наравно, неки текстови су смисленији од других, али ми сви дају прилику да се ставим у туђу кожу, видим свет како га они виде, а можда и предвидим неке акције и одговоре.

Нека од тих опажања и ставова можемо сматрати погрешним, али можда су и неки наши ставови погрешни. Нема универзалне истине у спољној политици - само различитих перспектива. И можда је више но једна ваљана.

Пример: Овај чланак "Чајна дејлија", медија на енглеском језику који без икакве сумње одражава размишљање кинеске владе, даје добар увид у то како Кина саму себе доживљава - и још важније - како види нас: US, Chinese approach to ties sharply differ|Chen Weihua|chinadaily.com.cn

Да ли кинески став прихватам као "тачан" поглед, комплетну причу о томе шта ми радимо и шта они раде? Наравно да не - и ви и ја лако можемо уочити рупе у причи "Чајна дејлија". Загледаност у сопствени пупак? Наравно, као што су и брифинзи за штампу Беле куће и Пентагона, које треба узимати са великом резервом и скептично.

Све се мора читати будно и одвајајући жито од кукоља, па и "Њујорк тајмс". И ми у САД имамо неке ТВ канале погледа на свет десничарске пропаганде, далеко од стварности. Али, да ли Кина и Русија сматрају вредним да чују такав дискурс? Да, у то се можете кладити.

Зато сам и предложио читање чланка, једног од многих, који показује како наши такмаци виде себе - и САД. Сви можемо понешто научити кроз привилегију уласка у њихов ментални свет и поглед на неђународне односе.

С времена на време ћу изабрати понеки чланак који ће нам помоћи да се погледамо у огледалу. Сваки добар обавештајни аналитичар чита масу таквих ствари и од тога има користи. Зашто не бисте и ви?


Користан линк: Белоруски опозиционар: Руска војна база ће изазвати спонтане протесте 4. октобра

О аутору: Грејем Д. Фулер је бивши високи функционер ЦИА-е и аутор бројних књига о муслиманском свету. Његова најновија књига је Breaking Faith: A novel of espionage and an American’s crisis of conscience in Pakistan, а блог Graham E. Fuller.
Извор: The Value of Reading Propaganda | Graham E. Fuller
Избор (захваљујући сајту Consortiumnews | Independent Investigative Journalism Since 1995) и превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО